ПРАВО ОШТЕЋЕНОГ ДА ИЗЈАВИ ЖАЛБУ ПРОТИВ ПРЕСУДЕ КОЈОМ ЈЕ ПРИХВАЋЕН СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Решењем Вишег суда у Јагодини СПК бр. 6/23 од 31.05.2023. године одбачена је као недозвољена жалба пуномоћника оштећеног A.A, која је изјављена против пресуде Вишег суда у Јагодини СПК бр. 6/23 од 28.03.2023. године.

Пуномоћник оштећеног је у изјављеној жалби навео да је првостепеном пресудом прихваћен споразум о признању кривичног дела и да је суд истом пресудом мериторно одлучио о свим битним питањима, односно окривљеног је осудио на јединствену казну затвора и изрекао му је меру безбедности, затим, оштећеног је упутио на парницу, а одлучио је и о трошковима кривичног поступка. Позивајући се на одредбе члана 50 став 1 тачка 10 ЗКП и члана 433 став 4 ЗКП, закључио је да је неспорно право оштећеног на изјављивање жалбе против одлуке суда о трошковима кривичног поступка. Додао је да оштећени има могућност побијања одлуке о трошковима поступка једино изјављивањем жалбе против пресуде Вишег суда у Јагодини СПК бр. 6/23 од 28.03.2023. године, што је и учињено, тако што је изјављена жалба у делу одлуке о трошковима којом је окривљени обавезан да оштећеном накнадни трошкове у износу од 60.250,00 динара на име награде пуномоћнику оштећеног. Истакао је да је побијаним решењем Вишег суда у Јагодини СПК бр. 6/23 од 31.05.2023. године ускраћено право оштећеног на изјављивање жалбе против одлуке суда о трошковима кривичног поступка, због чега је оно незаконито.

Одредбом члана 319 став 1 ЗКП прописано је да се одлука суда о споразуму о признању кривичног дела доставља јавном тужиоцу, окривљеном и његовом браниоцу, док је ставом 3 истог члана прописано да против пресуде којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела жалбу могу изјавити лица из става 1 истог члана, у року од осам дана од дана достављања пресуде и то због постојања разлога из члана 338 став 1 ЗКП или ако се пресуда не односи на предмет споразума у смислу члана 314 ЗКП.

По налажењу Апелационог суда, ограничен је број основа по којима се може изјавити жалба на пресуду о прихватању споразума о признању кривичног дела, и то: уколико дело које је предмет споразума није кривично дело, а нема услова за примену мере безбедности, затим, ако је кривично гоњење застарело или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем, или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење, те, када нема довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени учинио кривично дело које је предмет оптужбе (члан 338 став 1 ЗКП), као и када се пресуда не односи на предмет споразума (члан 314 ЗКП). Одлука о трошковима кривичног поступка, сходно члану 314 став 1 тачка 4 ЗКП и члану 316 став 1 ЗКП, обавезни је део споразума о признању кривичног дела и у цитираним одредбама се не помиње могућност побијања пресуде којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела у погледу одлуке о трошковима кривичног поступка, изузев у случају када се пресуда не односи на предмет споразума.

Дакле, окривљени и јавни тужилац се при закључењу споразума о признању кривичног дела обавезно споразумевају и о трошковима кривичног поступка, односно о томе да окривљени у целини или делимично плати настале трошкове, да буде ослобођен плаћања трошкова или пак да трошкови падну на терет буџетских средстава. У конкретном случају, надлежни јавни тужилац и окривљени су се споразумели да окривљени сноси трошкове кривичног поступка, опредељена је и њихова висина, који споразум је прихваћен од стране суда, па је окривљени пресудом Вишег суда у Јагодини СПК бр. 6/23 од 28.03.2023. године обавезан да надокнади трошкове кривичног поступка у назначеној висини. Из изнетог произилази да је суд наведеном пресудом одлучио и ко ће сносити трошкове кривичног поступка и колико они износе.

Независно од поменутог ограничења броја основа по којима се може побијати пресуда којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела, суд апострофира чињеницу да из одредбе члана 319 став 3 ЗКП недвосмислено произилази да жалбу на пресуду којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела може изјавити само лимитирани круг лица, односно то могу учинити само лица којима се доставља одлука суда о споразуму о признању кривичног дела, а то су: јавни тужилац, окривљени и његов бранилац.

Неспорно је да оштећени, сходно члану 50 став 1 тачка 10 ЗКП и члану 433 став 4 ЗКП, опште узев, има право да изјави жалбу против одлуке суда о трошковима кривичног поступка. Ипак, из чињенице да је у ЗКП експлицитно и недвосмислено одређен круг лица која могу изјавити жалбу на пресуду којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела, међу којима није означен оштећени, при чему се одлука суда о споразуму не може побијати у делу у коме је одлучено о трошковима кривичног поступка изузев у случају када се пресуда не односи на предмет споразума, произилази да оштећени у конкретном случају није једно од лица која су овлашћена на изјављивање жалбе против одлуке суда о споразуму о признању кривичног дела, те да је, сходно члану 456 став 2 ЗКП, правилно одлучио првостепени суд када је жалбу пуномоћника оштећеног одбацио као недозвољену.