УСЛОВНИ ОТПУСТ

Решењем Вишег суда у Пожаревцу 2Куо-27/24 од 28.11.2024. године, одбачена је молба осуђеног А.А., за његово пуштање на условни отпуст, са издржавања казне затвора у трајању од 35 (тридесетпет) година, на коју је осуђен правноснажном пресудом Вишег суда у Пожаревцу 2К-9/10 (2007) од 15.03.2010. године, која је преиначена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1-3865/2010 од 28.09.2010. године, због кривичног дела тешко убиство из чл. 114. ст. 1. тач. 9. Кривичног законика (КЗ), јер осуђени није издржао две трећине изречене казне затвора.

Жалбом осуђеног указује се да је првостепени суд, приликом доношења побијаног решења, применио одредбу чл. 46. ст. 1. КЗ („Сл. Гласник РС“ број 35/2019), који је тренутно на снази, а који се конкретном случају није могао применити, имајући у виду одредбе чл. 5. ст. 2. истог КЗ, чл. 34. ст. 2.

Устава Републике Србије и чл. 15. ст. 2 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Наиме, по виђењу осуђеног, из наведених одредаба произилази да се у односу на окривљеног примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је закон након тога мењан једном или више пута, примениће се онај који је најблажи за учиниоца. С тим у вези, осуђени указује да је у конкретном случају требало применити одредбу чл. 46. ст. 1. КЗ („Сл. Гласник РС“ број 85/05), којим је било прописано да се осуђени који је издржао једну половину казне затвора може условно отпустити са издржавања казне, будући да је исти у конкретном случају најповољнији.

Наиме, неспорно је да је одредбом чл. 46. ст. 1. КЗ („Сл. Гласник РС“ број 85/05), који је важио у време извршења кривичног дела, било прописано да се окривљени може условно отпустити после издржане једне половине казне затвора. Међутим, по налажењу Апелациног суда, у конкретном случају се, приликом одлучивања о основаности молбе за условни отпуст осуђеног, има применити одредба чл. 46. ст. 1. КЗ („Сл. Гласник РС“ број 35/2019), која је на снази у време извршења казне. У том смислу, примена одредбе чл. 5. ст. 2. КЗ, могућа је само до правноснажног окончања кривичног поступка, док се приликом оцене испуњености услова за условни отпуст имају применити одредбе закона којим су ти услови прописани и који важи у време извршења казне, односно доношења одлуке о условном отпусту.

У вези са тим, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно применио одредбу чл. 46. ст. 1. КЗ („Сл. Гласник РС“ број 35/2019), који је на снази у време извршења казне, при чему је правилно, применом одредбе чл. 564. ст. 1. тач. 2. ЗКП, утврдио да у конкретном случају није испуњен објективни услов за подношење молбе за пуштање на условни отпуст, имајући у виду да осуђени није издржао две трећине изречене казне затвора у трајању од 35 (тридесетпет) година, који услов стиче дана 09.06.2030. године. Сходно томе, правилно је, по оцени овог суда, поступило веће првостепеног суда када је одбацило молбу осуђеног за пуштање на условни отпуст, налазећи да је иста преурањена и, као таква, за сада недозвољена, а због чега су и наводи жалбе осуђеног оцењени неоснованим.