КРИВИЧНО ДЕЛО ИЗАЗИВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ, РАСНЕ И ВЕРСКЕ МРЖЊЕ И НЕТРПЕЉИВОСТИ

Решењем Вишег суда у Крагујевцу 2К-42/23 од 12.12.2023. године је, према окривљеном А.А., изречена мера безбедности обавезно психијатријско лечење на слободи, при чему је одређено да ће изречена мера безбедности трајати док постоји потреба за лечењем, али не дуже од три године, као и да се може повремено спроводити и у одговарајућој здравственој установи, ако је то потребно ради успешнијег лечења, с тим да повремено лечење у установи не може непрекидно трајати дуже од 15 дана, нити укупно дуже од два месеца.

Истим решењем је одређено да суд, уколико се учинилац не подвргне лечењу на слободи или га самовољно напусти, или и поред лечења наступи опасност да окривљени поново учини противправно дело предвиђено у Закону као кривично дело, тако да је потребно његово лечење и чување у одговарајућој здравственој установи, може изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у таквој установи.

Апелациони суд је ценио жалбене наводе браниоца којима се истиче да садржај предметних графита и место на коме су написани, без других доказа, у конкретном случају нису довољни за изазивање последице предметног противправног дела и тиме одређивање мере безбедности према окривљеном А.А., с обзиром на то да је Крагујевац етнички чист град, у коме према последњем попису становништва живи свега 0.01% Албанаца, те да би другачија ситуација била да је окривљени писао по унутрашњости храма (фрескама, иконама, олтару...), наводећи као типичан пример изазивања верске и националне мржње догађај од 17.03.2004. године, на територији АП Косово и Метохија, када је у етнички мешовитој средини припадник албанског народа, у присуству великог броја људи, на врху цркве поломио крст као симбол хришћанске вере и по истом скакао.

Апелациони суд је овакве жалбене наводе браниоца оценио неоснованим. Ово из разлога што за постојање довршеног дела није неопходно да је радња извршења изазивања довела до мржње или нетрпељивости, или пак да је радња распиривања повећала интензитет постојеће мржње или нетрпељивости, тј. за довршено дело није потребно утврђивати да ли је наступила последица у том смислу. Поред тога, пасивни субјект предметног кривичног дела су народи и етничке заједнице које живе у Србији, а не на ужем, односно локалном нивоу. Стога, околност да у Крагујевцу живи мали број становника албанске националности није од утицаја на закључак да је радња окривљеног подобна да изазове или распири националну, расну или верску мржњу, или нетрпељивост међу народима или етничким заједницама које живе у Србији. Ово тим пре што је о предметном догађају извештавано и путем медија, те је о истом обавештена шира јавност, што, и по оцени овог суда, несумњиво упућује на закључак да исписани графити инспиришу и доводе до изазивања и распиривања мрже и нетрпељивости међу народима или етничким заједницама које живе у Србији.