УСЛОВНИ ОТПУСТ

Решењем Основног суда у Горњем Милановцу КУО бр. 14/24 од 17.01.2025. године, одбијена је, као неоснована, молба браниоца осуђеног А.А, за његово пуштање на условни отпуст по пресуди Основног суда у Горњем Миланов цу Кв. бр. 166/24 од 14.08.2024. године, којом је осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, за коју је одређено да ће је осуђени издржавати у просторијама у којима станује уз примену електронског надзора.

Апелациони суд налази да је првостепени суд имао у виду да осуђени А.А. није у потпуности поштовао правила извршења казне затвора у просторијама у којима станује, тј. да је дана 29.12.2024. године осуђени самоиницијативно прекршио своје обавезе и напустио просторије у којима извршава казну у трајању од 37. минута ван дозвољеног домета кретања, као и допис Министарства правде - Управе за извршење кривичних санкција бр. 25-01-045357/24-01-357 од 30.12.2024. године у коме је наведено да је мишљење повереничке службе да осуђени казну треба да издржи до редовног истека исте, па је из целокупно утврђеног чињеничног стања извео правилан закључак да се осуђени није тако поправио да се са основом може очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна (12.03.2025. године), неће учинити ново кривично дело и у складу са таквом оценом молбу за условни отпуст осуђеног одбио, о чему је у побијаном решењу дао јасне и довољне разлоге, које као такве у свему прихвата и Апелациони суд.

Жалбом браниоца осуђеног се истиче да је повереничка служба критичном приликом недопустиво бирократизовано поступила, јер је простим изласком на терен могла да утврди да ли је критичном приликом пукла водоводна цев, као и да је позитивноправним прописима предвиђена могућност да окривљени напусти просторије у којима станује услед изненадних непредвиђених догађаја.

Међутим, по налажењу Апелационог суда, поменути жалбени наводи осуђеног нису од утицаја на другачију одлуку, будући да окривљени није приложио доказ којим би потврдио околност да је критичног дана у наведеном термину био онемогућен да се придржава прописаног режима и не злоупотреби своје право на двочасовни боравак ван просторија у којима станује свакодневно у периоду од 15.00 до 17.00 часова. Ово тим пре што окривљени није контактирао повереника задуженог за извршење кривичних санкција поводом наводног пуцања водоводне цеви и немогућности да се у просторије у којима борави врати у прописаном термину, због чега се његово одсуство из истих не може сматрати оправданим. Притом, наведени закључак произилази из одредбе чл. 24. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера којом су прописани посебни разлози за напуштање просторија у којима осуђени станује, затим, одредбе чл. 26. истог Закона је регулисан поступак у случају хитне медицинске интервенције, као и одредбе чл. 29. наведеног Закона, којом су прописане процесне последице самовољног напуштања просторија у којима осуђени станује, које одредбе недвосмислено указују на неоправданост предметног одсуства осуђеног.