УСЛОВНИ ОТПУСТ
Legal statement prepared by Janko Munjić and published in the Bulletin of the Appellate Court in Kragujevac. Source-facing text is reproduced as published; normalised metadata is used only for archive search and classification.
(члан 46 Кривичног законика)
Суд не може дискреционо ценити да ли је осуђени коме је утврђен средњи степен ризика и још увек се налази у третманској групи Б1 завода остварио максималан напредак у третману, у ситуацији када се из извештаја КПЗ не може утврдити да ли је програм испуњења индивидуалних циљева у потпуности окончан или је још увек у току.(решење Вишег суда у Краљеву Куо. 8/25 од 26.02.2025. године и решење Апелационог суда у Крагујевцу Кжуо-57/25 од 19.03.2025. године)
- Appellate case
- Кжуо-57/25
- Decision date
- 19.03.2025.
- Bulletin
- 1/2026
- Printed pages
- 163–164
- Citation
- Билтен Апелационог суда у Крагујевцу, бр. 1/2026, стр. 163–164
Из образложења
Прикажи образложењеСакриј образложење
Решењем Вишег суда у Краљеву Куо. 8/25 од 26.02.2025. године, одбијена је молба за пуштање на условни отпуст осуђеног A.A., са издржавања казне затвора по правноснажној пресуди Вишег суда у Краљеву К. 4/21 од 14.05.2021. године, преиначеној пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1.540/21 од 03.08.2021. године, као неоснована.
По налажењу Апелационог суда, основано се жалбом осуђеног указује да је првостепено решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка, будући да су потпуно нејасни разлози због којих је првостепени суд молбу осуђеног за пуштање на условни отпуст по правноснажној пресуди Вишег суда у Краљеву К. 4/21 од 14.05.2021. године, преиначеној пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1.540/21 од 03.08.2021. године одбио, као неосновану.
Имајући у виду извештај Управе за извршење кривичних санкција Казнено – поправног завода у Нишу број 701-18-54/2025-02/1 од 07.02.2025. године, из којег се не може закључити да ли је програм испуњења индивидуалних циљева у потпуности окончан или је још увек у току, основано се жалбеним наводима осуђеног суштински указује да се завод није изјаснио о степену испуњености програма поступања, сходно обавези из члана 47 став 2 Закона о извршењу кривичних санкција, односно није се децидирано изјаснио на околност да ли је осуђени максимално напредовао у третману. Стога, нејасни су разлози првостепеног суда у побијаном решењу, којима се тврди да околност да је осуђеном утврђен средњи степен ризика и да се још увек налази у третманској групи Б1 завода, значе да он није остварио максималан напредак у третману, због чега је, по налажењу Апелационог суда, побијано решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка и исто је морало бити укинуто.