ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ПРУЖАЊЕ МЕЂУНАРОДНЕ ПРАВНЕ ПОМОЋИ

Решењем Вишег суда у Ужицу Кв-17/25 од 18.02.2025. године, исти суд се огласио стварно ненадлежним за поступање у поступку изручења правосудним органима Сједињених Америчких Држава окривљеног А.А., по молби Амбасаде Сједињених Америчких Држава број 028/25 од 24.01.2025. године, ради кривичног гоњења у кривичном поступку због кривичног дела превара путем жице, радија или телевизије (3 тачке) из главе 18 Законика Сједињених Држава, одељак 1343 и кривичног дела прање новчаних инструмената из главе 18 Законика Сједињених Држава, одељак 1956 (а) (1) (В) (i), при чему је одређено да по правноснажности решења списи предмета буду достављени Вишем суду у Београду – Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала, као стварно и месно надлежном суду.

Одредбом члана 23 став 3 Закона о уређењу судова прописано је да је Виши суд, поред осталог, надлежан да води поступак за изручење окривљених и осуђених лица, пружа међународну правну помоћ у поступцима за кривична дела из своје надлежности, извршава кривичну пресуду иностраног суда и одлучује о признању и извршењу страних судских и арбитражних одлука, док су одредбом члана 7 став 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, предвиђене претпоставке за пружање међународне правне помоћи. Даље, одредбом члана 3 тачка 2 Закона о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала је прописано да се овај закон примењује ради откривања, кривичног гоњења и суђења за кривична дела против интелектуалне својине, имовине, привреде и правног саобраћаја, код којих се као објекат или средство извршења кривичних дела јављају рачунари, рачунарски системи, рачунарске мреже и рачунарски подаци, као и њихови производи у материјалном или електронском облику, ако број примерака ауторских дела прелази 2000 или настала материјална штета прелази износ од 1.000.000,00 динара. Такође, одредбом члана 301 став 1 Кривичног законика (КЗ) је прописано да кривично дело рачунарска превара врши онај ко унесе нетачан податак, пропусти уношење тачног податка или на други начин прикрије или лажно прикаже податак и тиме утиче на резултат електронске обраде и преноса података у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист и тиме другом проузрокује имовинску штету.

Имајући у виду цитиране одредбе наведених материјалноправних прописа, по оцени Апелационог суда, разлози првостепеног суда на страни 6. паусус четврти образложења побијаног решења због којих налази да је окривљени основано сумњив да је учинио кривична дела из области високотехнолошког криминала, потпуно су нејасни.

Наиме, у радњама окривљеног А.А., наведеним у молби за његово изручење (која је Министарству правде Републике Србије – Сектор за међународну сарадњу и стратешко планирање упућена нотом Амбасаде Сједињених Америчких Држава број 028/25 од 24.01.2025. године), а које су ближе описане на странама 3-5. образложења побијаног решења, по оцени Апелационог суда, нису садржана битна објективна обележја бића кривичног дела која би упућивала на надлежност Вишег суда у Београду – Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала, у смислу одредбе члана 3 тачка 3 Закона о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала.

Ово из разлога што овај суд налази да кривично дело превара путем жице, радија или телевизије (3 тачке) из главе 18 Законика Сједињених Држава, одељак 1343, због кога се између осталог тражи међународна помоћ у предметној кривичној ствари, не представља кривично дело по закону Републике Србије, тј. у конкретном случају не постоји идентитет између наведеног кривичног дела и кривичног дела рачунарска превара из члана 301 став 1 КЗ (како то првостепени суд на страни 6. пасусу трећем образложења побијаног решења неправилно закључује), будући да из чињеничног описа не произилази да су објекат извршења кривичног дела превара путем жице, радија или телевизије (3 тачке) из главе 18 Законика Сједињених Држава, одељак 1343 била средства описана у члану 3 тачка 3 Закона о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала, нити да је окривљени инкриминисане радње предузимао посредством истих.

Самим тим, у конкретном случају нема места успостављању стварне и месне надлежности Вишег суда у Београду – Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала, у смислу одредаба чланова 10 и 11 Закона о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала, те је ожалбено решење морало бити укинуто.