ДИПЛОМАТСКИ ИМУНИТЕТ КАО ПРОЦЕСНА СМЕТЊА ЗА ВОЂЕЊЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА
Legal statement prepared by Janko Munjić and published in the Bulletin of the Appellate Court in Kragujevac. Source-facing text is reproduced as published; normalised metadata is used only for archive search and classification.
(члан 31 став 1 Бечке конвенције у вези члана 307 став 4 ЗКП и члана 381 став 1 Законика о кривичном поступку)
Сходно одредби члана 31. став 1. Бечке конвенције, дипломатски агент ужива имунитет од кривичног судства државе код које је акредитован искључиво док је на тој функцији, те након престанка својства дипломатског агента не постоје процесне сметње за наставак кривично гоњења окривљеног, у смислу члана 307. став 4. ЗКП, односно за суђење окривљеном у одсуству, у смислу члана 381. став 1. ЗКП.(пресуда Основног суда у Рашкој К.бр.51/25 од 30.06.2025. године и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1-440/25 од 17.09.2025. године)
- Appellate case
- Кж1-440/25
- Decision date
- 17.09.2025.
- Bulletin
- 1/2026
- Printed pages
- 226–228
- Citation
- Билтен Апелационог суда у Крагујевцу, бр. 1/2026, стр. 226–228
Из образложења
Прикажи образложењеСакриј образложење
Пресудом Основног суда у Рашкој К.бр.51/25 од 30.06.2025. године, окривљени A.A. (коме се суди у одсуству), оглашен је кривим због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 3 (три) године. Истом пресудом окривљеном је изречена мера безбедности забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије на територији Републике Србије у трајању од 1 (једне) године.
Апелациони суд је оценио, као неосноване, жалбене наводе браниоца којима се првостепена пресуда побија због повреде кривичног закона, налазећи да је кривични закон у конкретном случају правилно примењен.
Наиме, одредбом члана 29. Бечке конвенције о дипломатским односима од 18.04.1961. године („Сл. лист СФРЈ“ – додатак 2/64) је прописано да је личност дипломатског агента неприкосновена, да он не може бити подложан никаквом облику хапшења или притварања, као и да ће се држава пријема према њему односити са дужним поштовањем и да ће предузети све разумне мере да спречи нападе на његову личност, слободу или достојанство. Одредбом члана 31. Бечке конвенције је, поред осталог, прописано да дипломатски агент ужива имунитет од кривичног судства државе код које се акредитује, да дипломатски агент није у обавези да сведочи, као и да имунитет дипломатског агента од судства државе код које се акредитује не ослобађа дипломатског агента од судства државе која акредитује.
Из дописа Министарства спољних послова Републике Србије бр. 882-2/15 од 25.03.2015. године произилази да је окривљени био носилац дипломатске личне карте број САД – 1203, која је, уз уредно евидентирање свих накнадних промена у статусу и рангу (супруг аташеа; аташе, први секретар, а потом и саветник), важила до 23.03.2016. године, те да је окривљени раније одјављен из евиденције дипломатског протокола, и то дана 25.02.2015. године, од када не ужива привилегије и имунитет у Републици Србији, тј. тог дана му је престао статус дипломатског агента. У том смислу, иако се окривљени након извршења кривичног дела позвао на имунитет – статус дипломатског агента, у време суђења није било процесних сметњи за кривично гоњење окривљеног, те је правилно поступио првостепени суд када је по спроведеном доказном поступку и оценом изведених доказа окривљеног А.А., огласио кривим за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Ово из разлога што је имунитет окривљеног у време извршења кривичног дела по природи ствари био релативан, и, као такав, је представљао процесну сметњу која је привремено спречавала вођење кривичног поступка, док га је окривљени уживао, у смислу члана 307. став 1. тачка 2. ЗКП (у том светлу треба тумачити и одредбу члана 31. став 1. Бечке конвенције, тј. да дипломатски агент ужива имунитет од кривичног судства државе код које је акредитован, искључиво док је на тој функцији, а не трајно, што је одлика апсолутног имунитета). Међутим, након престанка својства дипломатског агента, нису постојале процесне сметње за наставак кривично гоњења окривљеног, у смислу члана 307. став 4. ЗКП, односно за суђење окривљеном у одсуству, у смислу члана 381. став 1. ЗКП, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног оцењени неоснованим.
Апелациони суд је ценио и жалбене наводе браниоца којима се указује да је чињенично стање погрешно утврђено, имајући у виду да се окривљени у кривичној пријави позвао на имунитет – статус дипломатског агента, те да се против њега није могао водити кривични поступак. Ово из разлога што су одредбом члана 284. став 1. ЗКП прописани разлози за одбацивање кривичне пријаве, док имунитет окривљеног у конкретном случају, како је претходно наведено, не представља околност која трајно искључује кривично гоњење окривљеног, у смислу одредбе члана 284. став 1. тачка 2. ЗКП, већ се радило о процесној сметњи за наставак кривичног поступка, која је отпала дана 25.02.2015. године, када је окривљеном престало својство дипломатског агента.